Kada bih nekada krenula na neku terapiju potpuno sam sigurna da bih razgovor započela jednim sećanjem iz detinjstva za koje mislim da je zapravo srž mog problema, srž problema koji imam sa ljudima i sa samom sobom.

     A kako bi terapija dalje tekla ispričala bih toj osobi za san koji sanjam godinama. Isti san. To je prosto neverovatno i ne znam da li bih verovala kada bi mi neko tako nešto ispričao, ali ja sanjam isti san već 4, možda čak i 5 godina, i sanjam ga najmanje 3 puta godišnje. S obzirom da se mnogo trudim da zapamtim snove i volim da tumačim šta san znači, kako god okretala nikad nisam mogla da shvatim šta mi ovaj san poručuje. U tom snu uvek su iste osobe, uvek ja želim da uradim tj. kažem istu stvar. Nekad smo samo nas dvoje, nekad smo u nekoj gužvi, nekad pričamo telefonom, nekad kucam poruku, ali uvek znam šta sam naumila. I to što sam naumila me toliko guši, da dok san teče jedva se rešim da izustim to, da objasnim. Naravno, kada to napokon kažem, ja se probudim. Nema nastavka.

     Međutim, isto sam sanjala u nedelju uveče. A inače kada to sanjam, budem prilično uznemirena i mislim o tome celog dana. U ponedeljak sam isto tako razmišljala o tome. Ovoga puta san je imao nastavak, posle one duge i mučne rečenice koju sam izgovorila. Sve je bilo u redu… Osoba me je samo pitala: “Pa jesi sada srećna?” i smejala se, i bilo je toliko u redu, bilo je toliko prijatno, čak smo se i zagrlili i osoba se obukla i otišla.

     Mislim da je ovo kraj i da više nikad ovo neću sanjati.