Kada smo bili mali roditelji su nas obično lagali: nemoj da piješ kafu porašće ti rep, kupićemo to kada se vraćamo, ne jedi to pokvareno je, deda mraz donosi poklone dobroj deci pa zato budi dobar, daj meni novac da ti čuvam i neke slične laži. Kasnije kako odrastaš vidiš da deda mraz ne donosi paketiće dobroj deci već onoj čiji roditelji rade u državnim firmama, rep ti nije porastao iako si lizao talog iz šoljica, novac koji su ti čuvali je potrošen. Pa si zato jednoga dana, kada nikoga nije bilo kući, uključio televizor i približio se ekranu što si bliže mogao i tako gledao, i gle čuda – nisi oslepeo! Dan danas ne nosiš naočare za vid.

      Zatim su se uloge u pubertetu promenile. Ti si počeo da lažeš roditelje. Pismeni nije pregledan, nisi dobio jedinicu, popravio si ocenu, profesor baš tebe mrzi, nisi pobegao sa časa nego si zakasnio pa su te upisali, kasniš jer nisi mogao da pozoveš taxi (taxi je kasnio), biće tamo i neko stariji da pazi na nas, spavaćeš kod drugarice i naravno, nikad nemaš novac (u stvari, čuvaš i štediš za izlaske). Uveeek piješ samo sok.

     Prođe i čuveni pubertet, prođu godine. Još malo pa ćeš 24. U međuvremenu doživiš da i tebe puno lažu oko najbanalnijih stvari, pa umeš da prepoznaš izmišljotinu, kad neko nešto prikriva i kada nešto zgreši.

     Onda, verovali ili ne, doživiš da te opet roditelji lažu. Onako pubertetski. S tim što ti više nisi ono naivno dete, što si ti te iste laži koristio pre samo 8 , 9 godina. Pa se zapitaš, da li roditelji zaista misle da si ti tako glup pa ne vidiš očigledno?  Da li treba da zažmuriš na jedno oko da ne bi video, da se praviš da ne čuješ ono što si čuo, da samo klimaš glavom kada tebi kažu nešto potpuno deseto?

     Pa kada kažu: “Jaooo, nismo se videle mesecima!”, da se okreneš i pitaš bezobrazno, kao začuđeno, onako pred svima: “Kako se niste videle kada si u subotu išla kod nje?”.

     Ili da se samo nasmeješ, jer sve znaš…