Išli smo ruku pod ruku. Bio je avgustovski dan. Vreo i sparan. Kaldrma pod nogama. Grlo mi se sušilo, a noge su mi klecale. Znojila sam se, međutim činilo mi se da je to bio hladan znoj. To nije bio znoj od ovog sunca, to je bilo od nekog straha. Kolona ljudi koračala je polako za nama. Ima nečeg tako svečanog u sahranama (koliko god morbidno zvučalo). Svadbe su svečane, ali na njima se luduje, pije, bez ikakve mere i ičega ljudskog. Sahrane su elegantne, u crnini, mirne i tihe. Osim ponekog plača negde pozadi, nisam čula ništa. Na mahove bih se zagledala u njega čiju ruku držim: ozbiljan profil, bez ikakve facijalne ekspresije, pogleda nadole kao da će se srušiti ako kojim slučajem vidi ono ispred sebe. Polako sam primaklu glavu njegovoj i šapnula: “Hej, I, okej je plakati.”. On se okrenuo prema meni i sa istim izrazom lica, toplim usnama poljubio me u čelo.

     Nakon što je sve bilo gotovo, a kolona već krenula nazad, gurnuo me je u stranu i rekao da sačekam. Mi smo dugo stajali i gledali kako ljudi lopatama bacaju zemlju i zakopavaju kovčeg. Čule su se neke ptičice i teški uzdasi ovih radnika. I. je naposletku prišao spomeniku i obrisao tu sliku jedne jako lepe žene (tek sada kada o tome razmišljam uviđam da kako godine prolaze I. sve više liči na nju). Poljubio je i brzim koracima sišao, uhvatio me za ruku i povukao putem prema kolima. U jednom trenutku naglo je stao ispred mene, držeći mi sada obe ruke, skinuo naočare sa lica i ja sam tek tada u tim očima videla suze. Najnormalnijim glasom rekao je: “Kada sledeći put ova povorka bude išla iza tebe i mene to će biti jedan srećan i divan događaj i bićeš u belom.”.

***

-I. kako komentarišete ovo što je ona rekla?
-Ja se naravno slažem sa tim. Mislim, ona je ta koja je bolja sa rečima i bojim se ako sada nešto kažem pokvariću njeno izlaganje.
-Hoćete da kažete da je bolja od Vas?
-Ona je bolja od mene u svakom smislu. Ona je neiskvarena, čista. Toliko je dobra osoba da samo sedeći pored nje i slušajući je, odjednom poželite da uradite nešto dobro. Zbog nje takve i ja sam postao bolji čovek. Rekao sam sebi da moram biti dostojan nje. Uz nju sam shvatio šta je zaista važno i vredno u ovom životu. Ona me često pita koji je to trenutak kada sam je zavoleo, a ja tvrdim da je to bilo čim mi se prvi put obratila. Ta nepoznata devojka neznajući baš ništa o meni i o onome što je minut pre toga čula rekla mi je: “Ne budi tako strog prema njemu…” i danima sam razmišljao o njenim rečima i svojim postupcima, napokon shvatajući koliko je bila u pravu. Ona, koja me ne poznaje, čije ime ne znam!
-Eto, sada ste je rasplakali…
-Zato što ne veruje u sebe i u ono što može. Ne vidi koliko vredi i koliko je vredno ono što radi. Ubedili su je da je glupa, da je mali čovek, da je nevažna, da je ono što piše bezvredno, da je ono što misli maštanje, da se ono što zamisli ne ostvaruje. I kada je pitate kako je onda sve ovo postigla ona kaže da je samo imala sreće, a ja Vam sada kažem da to nema nikakve veze sa srećom. To što je postigla – to je sve ona. Ovo što sam danas ja – to je isto uradila ona. Voleći me.
-Šta sada kažete na ovo?
-Ne znam šta bih rekla, osim da sam srećna. Presrećna. Sve ono što sam videla od detinjstva do ovih godina, ono što sam osetila u porodici, ono što sam doživela u mladosti, ono što su mi pričale drugarice, sve to nije bila ljubav. I dobro je znati šta nije, da biste prepoznali šta jeste. Ljubav je prijateljstvo, poverenje, podrška. Mir i sigurnost. I tako od prvog dana. U našem slučaju, od prve rečenice.

On je uhvatio moju ruku i poljubio je.

***

     Čujem kako se u bravi okreće ključ i kako ulazi u stan. Skida kaput, cipele. Ulazi u sobu skida sako i produžava prema kupatilu. Čujem vodu, pretpostavljam da pere ruke. U prizemlju čuvaju psa i I. uvek kada se vraća sa posla svrati da ga pomazi i da mu nešto od hrane odnese. On voli pse, a tu živi samohrani otac pa smo hteli bar nekako da pomognemo. I. otkopčava košulju i prilazi mom radnom stolu. Tu je hrpa knjiga i nekih pisama, papira, olovaka. Zagrli me sa leđa, poljubi u obraz i tiho pita:
-Kakav je bio tvoj dan?
-Aaaaaa. (udaram glavom o sto)
-Jooj, mila moja… Ali sada ću da te oraspoložim. Sećaš li se kada smo pre nekoliko godina bili u onom italijanskom restoranu, kada smo plesali cele večeri? Onaj lik sa gitarom rekao nam je da se vidi da smo stvoreni jedno za drugo po tome koliko smo sinhronizovani, kako se gledamo, držimo, a ti si mu se zahvalila i rekla da je to zbog toga što sam uzimao časove plesa da se ne obrukam na našem venčanju pa se ceo restoran nasmejao. Sreo sam čoveka danas. Kazao mi je da te pozdravim i da ti poručim da se to videlo po načinu na koji nijedno od nas dvoje nije vodilo ples, već kao da smo lebdeli po onom uglancanom podu, kao da smo bili ptice koje izvode svoj najlepši let, kao da nije bilo nikoga sem nas dvoje. I bio bi lud svako ko ne bi primetio da smo se rodili da bismo se sreli. Eto, to ti je poručio. Tebi tako ironičnoj. Kaže da taj ples nikada neće moći da zaboravi.
-Haha, osećam da si me branio.
-Paa, rekao sam da ti ne veruješ ljudima tek tako. I pozvao ga kod nas na večeru.
-Pokloniću mu knjigu. Šta misliš da mu napišem: “Za umetnika koji je odsvirao najlepši ples”, a?
-Želiš da ga podstakneš da i dalje svira?
-To što svira u nekom malom restoranu ne čini ga malim umetnikom. On je jednako učestvovao u našem letu, čak je bio i važniji od nas.
-Eto, zato te volim.
-I. hajde da zaplešemo.

I had a dream I was dying…