Kada jednom čuješ ovu pesmu, eto baš ovu, ovaj instrumental, želim da znaš da ona u meni budi jedan vrtlog. Želim da znaš da me ove note i melodija podsećaju na nešto bolno, nešto što sam imala i izgubila. Ali da ja ne žalim za izgubljenim. Želim da znaš da mene samo uhvati tuga zbog tog vremena, ali se sada osećam oslobođenom. To je takav emotivni vrtlog. I bojim se ako zaklopim oči, dok slušam baš ovu pesmu, da će mi srce iskočiti iz grudi i pasti jedva čujno pred tvoja stopala. Želim da znaš da mi je duša ispunjena, jer ja sam slobodna. I tako slobodna meni je ceo svet na dlanu. A ja bih, eto, tebe za ruku pa bih ti svet poklonila. Neka tebi svet, meni je dovoljna tvoja ruka i ova pesma.

     Želim da znaš da kada ide ova pesma, to mora biti naš ples. Ne smeš me pustiti da zažmurim. To mora biti moja duga haljina i kosa visoko podignuta, to mora biti tvoja bela košulja sa jednim dugmetom više nego što treba otkopčana, sako i osmeh. Želim da znaš da to mora biti tvoje čelo uz moje. Da to moraju biti tvoje oči koje gledaju u moje morske, duboke. Da tvoje oči moraju biti te koje vide da su moje isplakale to more tuge i moraju videti i plavo nebo u njima (jer nisam ja baš toliko tužna). To mora biti tvoja ruke nisko na mojim leđima. Tvoja i ničija druga. To mora biti jaka muška ruka, ne samo da slomi sve boli, već da ih preuzme, da ih podupre, da ih podeli. To moraju biti naši ujednačeni koraci u ritmu, laki koraci, koje ti vodiš. I kada čuješ da me mrvi, a ti moraš staviti obraz uz moj i šapnuti: “Neću nikada pustiti tvoju ruku.”. Jer ti znaš da svet nije bitan. Nije bitno vreme. Želim da znaš da je za mene ovaj ples beskonačan. Oh, tako želim da podelim ovaj osećaj sa tobom! Samo zapleši sa mnom uvek kada čuješ ovu pesmu, zapleši makar u mislima.

     Što bi rekao Džamonja: “Zar ne vidiš da umirem željan?”.