Ljubav kao jutro, dan i noć. Ljubav kao vazduh, voda, hrana. Kao potreba. Ljubav kao ruka u ruci i nasmejani pogledi. Ljubav luda i šašava, kao dečija. Ljubav bez “sramota me je”, bez  “ne mogu”, bez  “ima vremena”. Ljubav kao ti i ja i niko više, i uvek, i svuda, i bez stida i srama. Ljubav kao poljubac u čelo i jedno “javi se kad stigneš”. Ljubav kao biti uvek na tvojoj strani, biti podrška, biti saputnik do uspona, biti rame za neuspeh, biti glas za ohrabrenje. Ljubav koja čuje tuđe želje, koja zna tuđe potrebe, koja drži tuđe strahove. Ljubav koja ne da na sebe. Ljubav koja nema granice, nema limit, nema rok upotrebe. Koja se ne pohaba, koju ne nagriza sumnja, koja ne izbledi od nepoverenja. Ljubav kao dar od srca, kao veza dveju duša. Kao korake ti znam, kao “volim te je suvišno”, kao 24 časa je malo za nas. Ljubav koja zamišlja svoju budućnost, koja u toj budućnosti sve više raste, prožima se, pušta korenje da bude još jača. Ljubav koja se ne plaši sama sebe. Eto, neka takva ljubav i ništa manje od toga.

Ljubite jedno drugo, ali ne pravite spone od ljubavi,
neka radije bude uzburkano more među obalama vaših duša.

Sipajte u čašu jedno drugome, ali ne pijte iz iste čaše.
Dajte jedno drugome od svoga hleba, ali ne jedite od istog komada.

Pevajte i plešite zajedno i radujte se,
ali neka svako od vas uzmogne biti i samo,
kao što su žice na gitari same, premda odzvanjaju istom muzikom.

Dajte svoje srce, ali ne jedno drugom u posed,
jer samo ruka Života može obuhvatiti vaša srca.

I stojte zajedno, ali ne preblizu;
Jer, stubovi hrama stoje odvojeno,
a hrast i čempres ne rastu u seni jedan drugome.

Halil Džubran