Već 2 nedelje nikako ne nalazim vremena da sednem i napišem nešto o čemu često mislim. U međuvremenu sam imala užasan grip, nikada stvarno nisam imala takvu prehladu u kojoj mi je 4 cela dana glava sevala i mislila sam da će da eksplodira od bolova. Dnevno sam pila po dva leka za glavu i nije nimalo prestajala da me boli, a spavalo mi se bukvalno 20h od mogućih 24h. Petog dana sam se probudila i napokon je glavobolja prestala, a tek danas sedmog dana, posle cele kutije lekova, osećam se normalno. U suštini, moj imunitet je takav da sam od novembra svakog meseca bila bolesna. Nikad kao sad nisam ovako jedvačekala proleće.

     Sredinom februara bila sam poslednji put u Nišu. Ja osećam duboku ljubav i privrženost prema tom gradu u kome sam provela divne godine. U njemu imam omiljena mesta na kojima jedem, pijem kafu sama, kupujem nakit, razgledam odeću. Imam svoje omiljeno mesto na keju sa kog gledam patkice dok plivaju. Tamo imam jedan mostić, imam park, imam ulicu u kojoj je jesen predivna, “jednu ulicu kraj reke zauvek zabranjenu samo za moje korake”.

     Tog jutra ušla sam tamo gde jedem sendvič sa pohovanom piletinom, naručila, platila i sela. Stolica do mene bila je prazna, a na onoj sledećoj sedeo je jedan čovek. Stariji čovek. Počela sam da skidam sva ona čuda sa sebe i u ogledalu sam spazila da me je čovek pogledao. Kada sam se napokon raskomotila uočila sam i ja njega. Čovek je polako, mirno, bez ikakve žurbe, jeo praznu lepinjicu. Bio je obučen u stare stvari, nisu iscepane, samo su stare i prilično prljave. Nije sedeo na stolici, samo je stajao pored stola, nalaktivši se na njega. Pored njegovih nogu bila je jedna torba i ne znam šta je bilo unutra. Oboje smo jeli tako, onda nam se u sredini pridružila još jedna devojka koja je ubrzo otišla, pa smo opet ostali sami. Ja sam razmišljala o tom čoveku. Mislila sam o tome da li je taj čovek beskućnik ili je čovek koji je prosto siromašan. U današnje vreme je skoro pa nemoguće prepoznati razliku između ta dva sloja ljudi, jer ljudi toliko loše žive da ono… Mislim i ko ima krov nad glavom, a nema nikakva primanja niti bar hleb na stolu, prinuđen je da prosi. Tako sam mislila i mislila, u tom sam trenutku imala neki novac kod sebe i želela sam nekako da mu dam, a da ne bude uvredljivo. Meni je toliko bilo žao tog čoveka, znajući da on negde prosi za tu praznu lepinju koju tako jede. Na kraju nisam ni znala šta bih uradila, pa sam potpuno tužna izašla otuda.

     Odvukla sam se dalje, na drugi kraj grada, ispred “Lipe” da sačekam drugaricu. Bio je jedan od onih lepih dana u februaru. Bilo je sunce, plavo nebo. Razmenivši sa drugaricom stvari ostala sam da sedim na toj klupici. Onda sam se u jednom trenutku okrenula pozadi i shvatila gde sedim… Videla sam to dvorište, te klupice tamo, zelenilo, fontanu. A onda sam oko sebe videla život. Bio je tu prodavac novina koji se smejao sa prolaznicima, na klupici je bila devojka koja je primala poruke na fejsu, do nje je bio neki čovek koji se smeškao detetu, to dete šetala je baka dok je ono jurilo golubove, golubovi su tako divno leteli oko nas, celo jato, u “Lipi” su sedeli ljudi i jeli kolače. Iza mene kao da je bio neki drugi život. Tamo je bila bolnica, bila je ona cvećara u kojoj sam kupila saksiju sa cvetićem onog dana kada mi je otac rekao da je ozbiljno bolestan, bio je taj park gde smo provodili po sat vremena prošlog aprila. April. Prošle godine. I ja vam sada govorim: u meni i dalje traje osećaj kao da je to bio prošli život, kao da to nije bio moj život, kao da to nisam bila ja. Pamtim svaki minut tog vremena, ali kao da to gledam sa strane. Vidim sebe i njega kako razgovaramo, kako se smejemo, kako ga slušam, kako šetamo po dvorištu, kako se zatim osećam kada odem u prazan stan i razmišljam o tome. Ali jesmo li to mi? Jesam li to bila ja? Kako smo to bili mi i kako da se uverim da je sve što se kasnije desilo istina, kada je u meni i dalje tako jak osećaj da će on odnekud doći?

     Sada vidim sebe na onoj klupici ovog februara kako mislim o tom aprilu… I sa sigurnošću tvrdim da u životu postoje samo trenuci i da su samo oni bitni. I grčevito, svom jačinom, držim, neizmerno volim i nikome ne dam te trenutke u kojima se sećam tog prošlog života koji je nekako sa njim umro i ovog života koji se tako nonšalantno nastavlja i teče nekim svojim tokom. Ali se često, često, oni u meni sudare i ni sama ne znam kuda dalje, dok gledam sebe.

https://www.youtube.com/watch?v=x3FPg2LUqAE