Ja ne mislim da sam lepa. Ne mislim ni da sam nešto mnogo pametna. Nisam ni zgodna. Mislim da se bez mene može. Mislim da sam načitana. Mislim da sam dobra osoba, mada od toga nikad nisam ništa dobila niti mi se dobro vratilo. Nisam druželjubiva i ne mogu baš sa svakim da razgovaram i da sa svima pronađem temu za razgovor. Ne mislim da nekoga treba da bude sramota od mene, ali i da je tako možda bih razumela. Ne dobijam često komplimente, ali i kada ih dobijem ne znam kako bih ih primila. Pre mesec, dva neko mi je rekao kako ga ostavlja bez daha ono što sam napisala i meni je to bio divan kompliment. Ali da neko kaže da sam lepa ili da sam super osoba ili da mnogo vredim – ne bih u to poverovala i ne bih umela da se zahvalim. Ne znam da li su me ljudi u mom okruženju ubedili da manje vredim od drugih time što su mi govorili razne stvari, što su me krili, što su me gurali po strani i druge osobe predstavljali kao bitne. Tek, eto, zateknem sebe kako pomislim: nisi ti ništa posebno.

     Pokušala sam da se setim kada me je neko poslednji put pogledao u oči i rekao mi da me voli. To nikako ne mogu da se setim. Imam jednu drugaricu koja mi onako relativno često usput napiše da me voli i brat mi je napisao pre par meseci. Ali to su samo reči. Drugačije je kada se osećaš voljeno. Kada kradeš svaki trenutak samo za vas, kada je bitno jedino kako se druga strana oseća, kada znaš svaki uzdah, brineš o njenim osećanjima, želiš da probudiš u njoj samo ono dobro i uvek, baš uvek, težiš da budeš bolji čovek zbog nje. Ali valjda i za to moraš biti posebna osoba.

https://www.youtube.com/watch?v=MwIwbhLiv8s