Nekad ćeš ti mene da pozoveš.

Nekad ćeš ti mene da povedeš.

Nekad ćeš ti mene negde da odvedeš.

Nekad ćeš ti mene da ugostiš.

Nekad ćeš ti da kupiš karte.

Nekad te neće biti sramota banalnih stvari.

Nekad ćemo sesti negde kao normalni ljudi.

Nekad ćeš ti meni pomoći.

Nekad ćeš ti sve da uradiš, a ja ću samo doći da uživam.

Nekad ćeš i mene da uguraš.

I tako se od mojih silnih nekad stvorila negacija od nekad koja glasi nikad. Tek sada vidim koliko jedno slovo, taj vokal, samoglasnik, pravi ogromnu razliku. Provaliju. Žao mi je što sam pročitala ono što jasno piše. Zapravo, On je svako moje nekad čuo kao nikad. I to je okej, jer ljudi ionako čuju ono što žele, retko ono što im mi zaista govorimo.